Novi sporazum koji je vlada Srbije sklopila sa MMF-om, najavljuje novi talas privatizacija u naredne dve do tri godine, čime Aleksandar Vučić nastavlja sa neoliberalnim reformama.
Naime, vlada Srbije se obavezala da privatizuje PKB, MSK, Petrohemiju, kao i Komercijalnu banku koja na tržištu Srbije zauzima drugo mesto.
Planirano je i gašenje dva Rudnika iz kompleksa Resavica.
Osim toga najavljeno je i pretvaranje Elektroprivrede Srbije u akcionarsko društvo do kraja 2020. godine, i uvođenje „profesionalnog menadžmenta“, što će imati za posledicu poskupljenje struje, a verovatno će biti i samo uvod u buduću privatizaciju ovog preduzeća od strateškog značaja za Srbiju.
Najavljeno je i smanjenje poreza na dobit preduzeća. Manji porezi će i značiti manju redistribuciju novca za stanovnike Srbije, od čega se finansiraju javne i socijalne potrebe. Umesto za potrebe stanovnika Srbije, novac će otići u džepove stranih i domaćih kapitalista. Ekonomsko opravdanje ovakvog poteza je pospešivanje „stranih investicija“, što u našoj situaciji znači stvaranje pogodnijeg terena za dolazak stranih kapitalista iz bogatih zemalja Zapada. Strani kapitalisti će koristiti loš ekonomski položaj radnika Srbije kako bi ih platili što manje i „ekstraprofit“ zatim izneli iz Srbije. Na ovaj način, Srbija povećava svoju zavisnost od stranog kapitala, i još više produbljuje svoj status kapitalističke polukolonije.
Ova vest, kao i ostale vesti koje se tiču interesa običnih ljudi u Srbiji, ostala je slabo propraćena od strane privatnih i državnih medija, i ostala je bez kritičkog osvrta. Međutim ovo nas ne treba čuditi s obzirom da državni mediji nemaju velikih mogućnosti da kritikuju vladinu politiku, a što se tiče privatnih medija oni su obično u vlasništvu ljudi vrlo bliskih vladajućoj partiji. Oni koji nemaju ličnih veza sa vlastima, ovu vest nisu kritikovali jer su dalje neoliberalne reforme u interesu klase bogatih u koje spadaju vlasnici privatnih medija. Samim tim imaju i drugačiji interes od interesa prosečnog čoveka u Srbiji.