Istraživanje koje je u Srbiji sprovela organizacija „Clean Clothes Campaign“ pokazuje da je za dostojanstven život u Srbiji potrebno 652 evra, odnosno 77.828 dinara.
Međutim prosečna neto plata u Srbiji iznosi 422 evra, što je među najnižim platama Evrope, i među najnižim platama u regionu. Od Srbije jedino Albanija i Makedonija imaju niže prosečne neto plate.
Od zemalja bivše Jugoslavije, plate su veće u Bosni i Hercegovini 440 evra, Crnoj Gori 512 evra, Hrvatskoj 832 evra i Sloveniji 1.077 evra.
Osim prosečne zarade koja je niža od one koja je dovoljna za dostojanstven život, u Srbiji postoje i problemi vezani za rad koji se ne mogu novčano izraziti, poput loših uslova rada, maltretiranja od strane poslovođa čija je uloga da iz radnika izvuku što veću vrednost za svoje gazde, nepoštovanje ugovora o radu i slično. Osim toga prekovremeni rad je česta pojava, i obično je malo ili nimalo plaćen.
Ovo je posledica ekonomskog nazadovanja nakon rušenja socijalizma, gde je domaća privreda uništena, a Srbija pretvorena u kapitalističku polukoloniju.
Prema predviđanjima pojedinih ekonomista, Srbija svoj nivo industrije iz 1989. neće moći da povrati do 2025. ali i to je neizvesno, pošto postoje još pesimističnija predviđanja koja govore o 2030. godini.
„Strani investitori“ (strani kapitalisti), otvaraju fabrike u kojima zapošljavaju slabo kvalifikovanu radnu snagu, koja je slabo plaćena. Osim što strani kapitalisti domaćim radnicima daju mali novac u odnosu na vrednost koju su stvorili svojim radom, i tako eksploatišu njihovu radnu snagu, oni dodatno uzimaju subvencije koje im daje država, tako da je ekonomsko eksploatisanje našeg naroda još veće.
Sa druge strane, kvalifikovani radnici koji imaju mogućnosti, idu iz Srbije u kapitalističke zemlje zapadne Evrope. Na taj način, te zemlje osim što nas ekonomski eksploatišu, dobijaju i kvalifikovane stručnjake za čije obrazovanje nisu morali da plate.
Srbija tako ostaje i bez kvalifikovanih stručnjaka, i nastavlja svoj položaj kapitalističke polukolonije.
Saučesništvo u ovom zločinu protiv običnog naroda Srbije koji živi od svog rada, imaju domaći političari, koji su materijalno obezbeđeni tako da ih ne potresaju kapitalističke reforme koje sprovode. Često su i sami političari kapitalisti, pa im one samo idu u prilog.
Da narod ne bi razmišljao šta se oko njega dešava, njegovo slobodno vreme se ispunjava trivijalnim sadržajima poput rijaliti programa, lažnim vestima koje raspiruju nacionalnu mržnju, glupostima na Jutjubu gde prostor dobijaju teoretičari zavere, pseudoistoričari i manijaci. Pošto kapitalistički sistem u Srbiji nije sposoban da stekne legitimizaciju, vladajuća klasa ide na to da spreči čoveka da razmišlja o realnim uslovima svoje egzistencije.
Sa druge strane „levičarske“ organizacije plaćene novcem zapadnih NVO organizacija, narodu ne nude socijalističku alternativu, tako da umesto socijalizma zasnovanog na marskističkoj teoriji promovišu liberalizam, ljudska prava i ostale liberalne ideološke konstrukcije.
Na taj način se radnička klasa odvaja od socijalizma kao svoje ideologije, i osim što je eksploatisana, onemogućena je i da ima ideologiju koja zastupa njene interese, i umesto toga pada pod uticaj desničarske propagande.